Ispovest jedne majke II deo


Svako želi za svoje dete najbolje. I mi smo to želeli. Zato smo prebacili dete u drugo odeljenje. Mislili smo da će biti bolje, ali bilo je još gore. (Nastavak priče).

Krenula je u drugo odeljenje. Pošto se sve ovo dešavalo u jeku pandemije korona virusa, svi su morali da nose maske. To je dodatno otežavalo komunikaciju između učitelja i moje ćerke.

Moja ćerkica ima problem sa govorom. Ona mi je sve pričala, na način koji je njoj bio jednostavan. Govorila mi je kako je učitelj namršten i govori glasno. Prvih nedelju dana bilo je uredu, ali se opet desilo nešto neočekivano. Ona je otišla iz učionice, jer se uplašila. Nije htela da uđe u učionicu. Kasnije je ipak ušla. Učitelj je bio ljut i zabrinut.

Umesto da kaže samo nama, on je stao na glavna vrata škole i rekao: „Vaša ćerka je pobegla iz učionice!“ Čuli su ga svi koji su bili u dvorištu. Nije bilo prijatno ni za nas, ni za našu ćerkicu. Roditelji iz njenog odeljenja su to čuli i polako počeli da prilaze. Umesto da završi sa tim izlaganjem, on je nastavio da priča i kritikuje moju ćerku.

Donošenjem odluke kriznog štaba, da se sva odeljenja su se podelile u dve grupe. Možda je za decu bila olakšavajuća okolnost, ali za učitelja nije.

Sledećeg dana nas je psiholog pozvao na razgovor. Prvo je predložio da dete upišemo u drugu školu. Kad smo odgovorili da ne želimo, ona je predložila da naša ćerkica menja grupe. Nisam bila za to, ali ona je rekla da je tako bolje zbog ostale dece.

Krenula je tako da ide, samo prepodne, bez obzira koja je grupa u pitanju. U jednoj grupi je bila super, ali u drugoj nije. Rekla mi je joj jedna devojčica stalno prilazi i dira je. Posle nekog vremena je psiholog pristao da moja ćerka bude u jednoj grupi. Učitelj je baš stavio u grupu gde je bila ta devojčica.

Jednog dana mi je prišla majka od te devojčice. Bila je ljuta. Rekla je: „Vaša ćerka je udarila moju ćerku“. Rekla sam: „Ali moje dete ne bi udarilo nikog, osim ako se brani“. Povod da bi mi prišla dao je učitelj, jer je nastavio glasno da priča o mojoj ćerki, ako nešto pogreši.

Krenuli su tako roditelji povremeno da mi prilaze. Neki kojih je bilo u manjem broju, da me razumeju jer mi je dete sa posebnim potrebama. Većina njih su prilazili sa nerazumevanjem, da kritikuju i vređaju. Čak se i raspitivali, zašto nisam upisala u školu gde je išao moj sin. Strašno, šta njih interesuje moj život i život moje porodice. Prilazili su sa rečima: „Vaše dete je za mentalnu instituciju“. To je rekla baba od jedne devojčice. Pretili su, da će napisati peticiju. Ali nisu želeli da da shvate, da moje dete je slabije priča i da je samo pokušala da se odbrani.

Pred kraj prvog polugođa, opet nas je psiholog zvao na razgovor. Tu je bio i učitelj sa predlogom, da nađemo drugu školu gde će mo da pređemo. Moja ćerka je takođe bila na tom razgovoru. Nije bilo prijatno, ali je prošlo. Pokušavali smo na zimskom raspustu da prebacimo dete u drugu školu. Svaki pokušaj je bio bezuspešan. Odlučili smo, da bez obzira na sve ostanemo u ovoj školi.

Vreme je prolazilo, situacija nije bila baš sjajna. Roditelji su bili i dalje protiv, da dete sa smetnjama u razvoju bude u odeljenju sa njihovom decom. Čak su pred kraj prvog razreda pisali i peticiju. Rekla sam: „Šta hoće od nas i mog deteta?“ „Ona samo želi pažnju i da bude prihvaćena“. Na to su svi zažmurili, jer su želeli da mi odemo.

Pred kraj prvog razreda, opet nas je psiholog pozvao na razgovor. Učitelj nije došao, jer je imao neodložne obaveze. Opet je psiholog pomenuo isto. Rekli smo: „Pozovite neku školu i vi urgirajte za nas, jer je nemoguće preći u drugu školu“. Na to je zaćutala. Ništa nije odgovorila. Bila je zatečena. Ništa nisu učinili da nam pomognu. Tako da smo mi za letnji raspust, nastavili da pokušavamo.

Počela je nova školska godina. Situacija se sve više zahuktavala, sa roditeljima i učiteljem. Roditelji su želeli da odemo. Napisali su čak i peticiju, ali to im nije prošlo. Počeli su da prilaze mom detetu. Jedna majka je prišla i rekla: “ Devojčice, ako ne budeš dobra ićićeš u drugu školu.“ Bila sam zatečena. Rekla sam joj: „Šta pričate to mom detetu, o tome mi odlučujemo“.

Pošto moje dete ima problem sa govorom, nije mogla da mi objasni ko je nju udario ili gurnuo. Deca su mi povremeno prilazila da se žale, da im je moja ćerka nešto uradila. A šta je sa modricama na nogama što je svakodnevno imala, to ih je bilo briga,bitno ima je bilo da je okrive.

Došao je i famozni oktobar i predposlednji sastanak sa direktorom, psihologom i učiteljem. Opet sa istim predlogom. Učitelj je tad izneo mnogo argumenata o mojoj ćerki. Tu je pisalo šta je sve ona radila. Hteo je mene da okrivi za sve to i bio je jako neprijatan. Razgovor između mene, supruga i učitelja bio je žustar. Psiholog je bio samo tu da smiruje situaciju, a direktor je samo ćutao. Rekla sam: „Nigde nećemo da idemo, ostaje moja ćerka ovde, ima na to pravo!“ „Hoćete moje dete da napravite na nasilnika, kad ona to nije.“ „Da je niste odbacivali, takođe i deca, sve bi bilo uredu.“ Ustali smo i otišli.

Kada smo uzeli ćerkicu sutra dan iz škole, učitelj je bio miran i staložen. Rekao nam je: „Vidim da ste se dosta namučili i da se osećate loše zbog svega, uredu prihvatiću vašu ćerku.“ „Ne želim više da vas stavljam u neugodan položaj.“

Da sve je bilo divno, dok se učitelj nije razboleo od korone. Došla je tada učiteljica na zameni. Tada su roditelji počeli da nam opet prilaze, da prete. I stručni kadar iz škole je našao kako da nas skloni. „Para vrti gde burgija neće.“ Meni su tada dozvolili da budem u školi sa detetom, ispred učionice. Iz straha da ih bogati par roditelja ne tuži, a i nas. Sazvali su sastanak posle nekoliko dana sa nama i tim roditeljima.

Mislili smo da je običan sastanak samo između nas, ali prevarili smo se. Na kvarno su pozvali sve one koji su zaduženi za nasilje u školi. Umesto da nas bude šest, bilo nas je petnaestak. Govorili su ružne stvari o mom detetu. Ja sam nedelju dana sedela ispred učionice i videla kako se deca ponašaju. Rekla sam: „Moje dete je super, ali ona gleda kako se ponašaju ostala deca pa ih imitira“. Psiholog je rekao na to: „Da to nije tačno, da se ponašaju tako zbog nje.“ Rekla sam: “ Da videla sam kako je odbacuju, guraju kada im priđe, ako je malo drugačija to ne znači da moraju da je povređuju.“ Tu su se umešali i roditelji od te devojčice i rekli da njihova ćerka ispriča šta se desilo. Ona se uvijala i pričala kao da je naučila tekst napamet. Bilo mi je jasno šta je u pitanju. Učiteljica na zameni je potvrdila samo jedan detalj tog događaja, a ostalo nije videla. Pred kraj satanka, majka se histerično izvikala na nas. Pogledala sam je belo, kao psihijatriski slučaj. A otac je prokomentarisao udarajući se po džepu: „Kad roditelje udariš po džepu, drugačije razmišljaju i ako se ovo ne smiri tužićemo vas.“ Zašto? Zato što je moje dete bilo na tapeti za odstrel od samog početka. Roditelji, a na početku i učitelj nisu želeli da dete sa smetnjama bude u njihovom odeljenju.

Nakon tog sastanka, odlučili smo da odemo u još jednu školu. Direktorka te škole je prihvatila da pređe moje dete pređe kod njih. Tako da smo prebacili ćerku u tu školu. Učiteljica je divno prihvatila moju ćerku, kao i drugari iz tog odeljenja. Bili smo zadovoljni. Moja ćerka više nije bila nervozna, smirila se, piše na času i sluša. Njoj je trebao samo zagrljaj i reči prihvatanja, što nije dobila u prošloj školi. Ovde je dobila sve.

Želela sam samo da vam predstavim jedan od primera, kako u školama postupaju sa decom sa posebnim potrebama. Borite se za svoju decu, jer ona su vaše blago. Ne grubo i pokvareno kao ovi roditelji, nego polako jer sve se civilizovanim razgovorom može rešiti.

Mudra izreka

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s